Podela zajedničke imovine bračnih i vanbračnih partnera
Bračni i porodični odnosi od davnina su regulisani različitim normama, najpre običajnog prava, a sa razvojem pravnih sistema i zakonskim normama. Odredbama Porodičnog zakona Republike Srbije brak je definisan kao zakonom uređena zajednica života žene i muškarca. Savremeni način života uticao je na izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice u našem pravnom sistemu. Treba istaći da zakonodavac definiše vanbračnu zajednicu kao trajniju zajednicu života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji.
Zajednički život sa sobom nosi i zasnivanje imovinskih odnosa između bračnih, odnosno vanbračnih partnera. Supružnici imaju mogućnost da imovinske odnose urede zaključivanjem bračnog ugovora, koji je u praksi poznatiji pod nazivom “predbračni ugovor”. Međutim, ukoliko to ne učine, važi zakonska pretpostavka da je sva imovina koja je stečena radom tokom trajanja zajednice života u braju zajednička.
Prestanak braka, odnosno vanbračne zajednice, neminovno donosi i pitanje podele zajedničke imovine. Svakako, treba istaći da postoji i posebna imovina koju čini imovina koju je supružnik stekao pre zasnivanja braka, kao i imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava (dobročini pravni poslovi). Osim toga, postoji mogućnost sticanja posebne imovine tokom trajanja bračne zajednice i teretnim pravnim poslovima, za šta je neophodna saglasnost supružnika overena od strane javnog beležnika.
Najjednostavniji način za podelu zajedničke imovine jeste zaključivanje sporazuma o deobi zajedničke imovine koji se overava od strane javnog beležnika. Međutim, to se u praksi retko dešava, te se najčešće pristupa sudskoj deobi zajedničke imovine, u vanparničnom postupku. Treba istaći da postoji zakonska pretpostavka da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, te je neophodno izvođenje dokaza kako bi se utvrdilo da je udeo jednog od supružnika u sticanju zajedničke imovine veći. Sam dokazni postupak je veoma složen te je neophodno pravilno proceniti koja dokazna sredstva će se izvesti, pa je pravna pomoć od izuzetnog značaja.
Sudska praksa u ovoj oblasti je izuzetno bogata. Prema tome, vlasničko-upravljačka prava u jednočlanom privrednom društvu, u situaciji kada je drugi bračni drug osnivač i jedini član tog društva, ne predstavljaju zajedničku imovinu pa ne mogu biti ni predmet postupka sudske deobe, ali postoji mogućnost isticanja obligacionopravnog zahteva kojim će tražiti novčanu protivvrednost uloga srazmerno svom udelu u sticanju imovine društva. Takođe, prihod koji osnivač ostvari raspodelom dobiti preduzeća predstavlja posebnu imovinu supružnika, imajući u vidu da je rezultat uloženog kapitala, a ne ličnog rada.
Ukoliko između vanbračnih partnera postoje bračne smetnje, ne postoji ni vanbračna zajednica u zakonskom smislu, pa samim tim ni režim zajedničke imovine. Međutim, postoji mogućnost zaključivanja ugovora na osnovu kojeg vanbračni partner stiče obligaciona prava.
Osim toga, ukoliko je vrednost posebne imovine jednog supružnika, poput porodične stambene zgrade, znatno uvećana usled adaptacije ili dogradnje u toku trajanja braka, drugi supružnik ima pravo na udeo u zgradi srazmerno svom doprinosu.
Nakon sprovedenog postupka deobe, zajednička imovina supružnika pretvara se u susvojinu, sa izraženim suvlasničkim udelima kojima suvlasnici mogu pravno raspolagati.
Složenost materije porodičnih i bračnih odnosa zahteva detaljno razmatranje okolnosti svakog konkretnog slučaja kako bi se postupak sproveo na najefikasniji način, te se lica koja se nađu u takvoj situaciji najčešće odlučuju za korišćenje usluga pravne pomoći.
